„Kada prođemo ono drvo skidamo gaće“, odlučno sam rekla dragom koji je stoički teglio torbu za plažu i dva suncobrana. Naš cilj se nazirao u daljini zaglavljen između mora i peska. Tanka ograda od trske bila je simboličan zid između dva sveta. Užurbane, sređene bučne plaže Ade Bojane i njenog divljeg, nepreglednog, nudističkog dela.
Oduvek sam htela da zavirim preko ali sam nalazila izgovore. Te nije trenutak, te možda mi presedne, te možda izgorim pa celo leto ne sednem. I ko zna koliko bih to odlagala da me dragi nije pogledao iznad krigle tamnog domaćeg i rekao „što se ložiš kad ne smeš“.
I tako smo nekoliko sati kasnije tabanali po vrelom pesku, on kao muška gromada pomirena sa sudbinom i ja kao general koji predvodi našu dvočlanu armiju u nepoznato.
Pravila su bila prosta. Ako pređeš gore – kupaći mora dole. Redari šetaju naokolo i sprečavaju radoznale i pijane komšije sa susedne plaže da dođu u razgledanje golišavih posetilaca – osim ako se i sami ne skinu pa su egal.
Dok sam nekoliko dana ranije skupljala petlju zamišljala sam svet iza ograde kao neku raspusnu lagunu u kojoj strast stare Grčke sreće vajb Vudstoka i neki matori hipik svira ukulele dok njegova osedela gospođa izvodi pozdrav suncu. Stigli smo.
Prešli smo liniju i uz dva pokreta izašli iz odeće i ušli na nudistički deo. Pogledali smo se, kicoški nasmešili i zakoračili među naturiste. A tamo?
Plaža kao plaža. Jedan kafić. Redovi ležaljki. I ljudi. Goli, osunčani ljudi. Za jedan minut sam videla više nagih pozadina nego za ceo život. Porodice sa malom decom, plave preplanule kršne Nemice sa psima, dosta parova. I mlado i staro, domaće i strano, zategnuto i opušteno, prostrlo se po pesku.
Stariji su ugalvnom čitali. Grupice mladih držale su se po strani, dalje od uređenog dela i nazdravljale pivom u oblaku jakog, dobro poznatog slatkastog dima. Niko nikog nije dirao.
Što smo išli dalje ka granici sa Albanijom to je postajalo jasnije koliko je ovo mesto opušteno. Peškiri su bili odvojeni po nekoliko desetina metara, a ljudi su se mahom sunčali ili šetali uz obalu tek krijomice bacajući pogled na tela u prolazu, spuštajući glavu baš pre nego što dođe do granice nepristojnog.
Našli smo gotovo pusto mesto na pristojnoj udaljenosti od nekog para, bacili stvari i potrčali ka vodi. Možemo se smatrati pravim srećnicima što smo nudizam otkrili zajedno i u njemu smo jednako počeli da uživamo. Dok smo se brčkali uživajući u osećaju potpune slobode, onaj par na pesku pored nas je to shvatio malo bukvalno. „Ne okreći se naglo“, reče mi dragi piljeći u nešto preko mog ramena. Naravno, okrenula sam se tako naglo da sam se umalo prevrnula i videla onaj par na peškiru blizu našeg kako uživa u vođenju ljubavi ne obazirući se na druge. Mazili su se, dodirivali, ljubili, vodili ljubav potpuno slobodno, kao da su sami na plaži. Ljudi su prolazili pored njih, neki čovek je bukvalno projahao na konju pored, a oni nisu ni usporili. Pomislila sam, kakav je to osećaj kada možeš da vodiš ljubav kada god poželiš, da ne moraš nikome da se pravdaš, da čekaš povoljan momenat, jednostavno samo uroniš u trenutak i to je to.
Naravno da nije pristojno gledati u druge, mi još uvek nismo imali hrabrosti da im se pridružimo, slegli smo ramenima, okrenuli leđa komšijama u zanosu i zaplivali ka pučini.
Ostali smo na plaži do mraka, oslobođeni i oduševljeni. I tako smo, kada nam je sutradan crkao frižider a kilo i po vrhunske jagnjetine počelo da odlazi u nepovrat postavili pitanje – da li znamo neko lepo mesto gde možemo da glođemo ovo a da nas ne gledaju kao dva ludaka?
Pogađate. Znali smo. I vredelo je svakog griza.